U jednom dvorištu na Staroj planini, među kravama koje znaju njegovo disanje, živi čovek koji piše rečenice zbog kojih ljudi zastanu usred dana i pomisle: „Kao da je znao šta osećam.“ Njegovo ime je Srđan Petrović. On ne živi od pisanja, ali mnogi žive zahvaljujući njegovim rečima.
Na društvenim mrežama ga prepoznajete kao autora zapisa pod nazivom Pravila kršenih. Njegove rečenice nisu samo citati – to su tihe misli koje odzvanjaju dugo nakon čitanja. Nisu uvek utešne, ali su uvek iskrene. I možda baš zato – leče.
„Ako je misao dobra, ona sa sobom nosi neku radost, rasterećenje, olakšanje. Mislim da sve počinje kad se nešto zapitamo u svom malom unutrašnjem univerzumu, a onda nam onaj veliki univerzum pošalje odgovor“, kaže Srđan, birajući reči kao da svaku meri tišinom.
Zimsko dete sa letom u mislima
„Srđan je zimsko dete, nestašan dečak, ali i čovek sa puno briga koje pokušava da pretvori u snagu.“ Tako sam sebe opisuje. I u toj rečenici, kao u ogledalu, vidi se čitav njegov svet – i slabost i ponos, i tuga i vatra, i humor i blaga vera da sve, na kraju, ima neki smisao.
Ali iza njegovih reči stoji svakodnevica koja nema mnogo zajedničkog s idealizovanom slikom pisca. Srđan već pet godina živi i radi na selu, baveći se mlečnim govedarstvom – porodičnim poslom koji zahteva predanost, fizičku snagu, ali i nežnost.
„Volim životinje. Postoji ona izreka da onaj ko voli konje, mora da je progutao njihovu dlaku. Ja sam izgleda progutao kravlju. A možda su i one moju. Funkcionišemo kao jedna velika porodica.“
Rad na selu, kako kaže, nije mirna razglednica sa čašom mleka i pogledom na livadu. Ali je privilegija – jer ga svakodnevno vraća „izvornim podešavanjima“. I upravo iz tih „podešavanja“ nastaju rečenice koje ljudi u gradovima čuvaju kao uputstva za unutrašnji život.
Tišina kao put
Za Petrovića, sloboda nije pravo na govor – već odgovornost u govoru. „Mnogo se govori o slobodi mišljenja, a često se iza nje krije govor mržnje. Sloboda se piše svojim rečima, govori svojim postupcima.“
U svetu koji ne ume da ćuti, on tišinu vidi kao lek. „Zatvorite se u praznu sobu. Ako se osećate loše – problem nije u sobi.“
Njegove rečenice nisu puki statusi. One su ispitane sa svih strana. „Ako poruka nije dobra, radije je obrišem. Ili je zapišem negde sa strane i pustim da sazri.“
Od aforizama do tihe ispovesti
Na početku, Srđan je pisao šaljive statuse na Tviteru. A onda su došle emocije, posvete, ljubavna priznanja. I publika je reagovala. „Poistovećivanje sa tim tekstovima dalo mi je slobodu da pišem iskreno. Bez foliranja.“
Njegove najdeljenije misli su često i najličnije. „’Lepo smo ti govorili’ – ljudi su u toj rečenici pronašli sve: i glas razuma, i tugu, i toplinu. Nekad to čujemo od drugih, ali najviše od sebe samih.“
Duhovne knjige i neizgovorene rečenice
Petrović nije od onih koji su oduvek voleli da čitaju. „U školi mi je to bilo kao moranje. Ali kako sam više pisao, tako sam sve više i čitao.“ Danas čita Andrića, Boru Stankovića, Brankicu Damjanović i Duška Radovića. Osho ga je, kaže, naučio kako da posmatra svet drugačije, dok mu duhovna literatura srpskih prosvetitelja zauzima posebno mesto.
Radi li na knjizi?
„Više radim nego što imam vremena za realizaciju“, smeje se. Postoji ideja o samostalnoj zbirci, ali i komplikacija – jer Pravila kršenih ne potpisuje samo on. Ipak, misao o sopstvenom romanu tinja. „To bi svakako bio roman… ali možda je najbolje da o tome ćutim.“
Pisati kao što se diše
Na kraju, kada ga pitate šta bi rekao nekome ko želi da piše kao on, Srđan kratko odgovara:
„Piši kao što osećaš.“
I možda se baš u toj rečenici krije i suština njega samog. Srđan Petrović – čovek koji, između jutarnje muže i večernjeg razmišljanja, uspeva da napiše ono što mnogi osećaju, ali ne umeju da kažu.
Ne iz pozicije pesnika, gurua, influensera. Već iz štale. Sa planine. Iz tišine. I baš zato – iz srca.
foto: Srđan Petrović
