Na sceni pirotskog pozorišta, u okviru gostovanja umetnika iz Niša, izvedena je predstava „Pomorandžina kora“ prema tekstu Maje Pelević — komad koji ne traži dopadanje, već suočavanje.
Već od prvih scena jasno je da publika ne prisustvuje samo pozorišnoj igri, već ogoljenom komadu stvarnosti. Kroz život jedne žene, ispričan u nizu smenjivih, naizgled svakodnevnih, a suštinski duboko potresnih situacija, predstava otvara pitanje koje se ne može izbeći: koliko savremena žena pripada sebi, a koliko svetu koji je neprestano oblikuje?
Glumica Narodnog pozorišta u Nišu, Evgenija Stanković, vraćajući se na pirotsku scenu, ne krije emociju:
„Volim ovaj grad i ovo pozorište — ovde sam provela dva meseca radeći predstavu i ta veza je ostala“, kaže ona, podsećajući na ranije umetničke susrete koji su, očigledno, ostavili trag.
Ali ono što publika vidi, kako naglašava, nije fikcija:
„To je život. Predstava je tražila potpunu iskrenost i ogoljavanje.“
Upravo u toj ogoljenosti leži njena snaga — ali i nelagoda koju izaziva. Jer „Pomorandžina kora“ ne govori o apstraktnim problemima, već o svakodnevnim pritiscima koje žene žive, često u tišini.
„Same sebi namećemo mnogo toga — od izgleda do uspeha — ali i društvo dodatno pojačava taj pritisak“, ističe Stanković.
Naziv predstave postaje metafora: sloj po sloj, očekivanja se talože, a ispod njih ostaje iscrpljenost koju je potrebno sakriti. Osmeh postaje maska, a snaga — obaveza.
Ipak, predstava ne ostaje u težini. U njenoj strukturi postoji i prostor za humor — ali ne kao beg, već kao razotkrivanje. U trenucima kada se junakinja smeje sebi, publika prepoznaje sopstvene slabosti, ali i apsurd zahteva koji se pred nju postavljaju.
Poseban sloj predstavi daje i povratak Aleksandre Pavlović na scenu na kojoj je načinila prve korake:
„Moji počeci su vezani za ovaj grad. Zato mi ovo gostovanje mnogo znači“, kaže ona.
Govoreći o tekstu, Pavlović ističe njegovu preciznost i pravovremenost:
„Okruženi smo stereotipima — kako žena treba da izgleda, da se ponaša, da uspe. Pitanje je: kako ostati svoj u svemu tome?“
Odgovor koji predstava nudi nije jednostavan, ali je jasan — doslednost sebi kao čin otpora.
Jedan od najupečatljivijih trenutaka dolazi kada se na sceni izgovaraju rečenice koje odzvanjaju poput kolektivnog iskustva:
„Žena je nula. Žena je manja od nule. Žena je ništa.“
To nisu samo replike — to su ogledala.
„Ne kažemo da su muškarci krivi. Krive smo i mi što smo na to pristale“, dodaje Pavlović, pomerajući fokus sa optužbe na odgovornost i otvarajući prostor za dublje preispitivanje.
Pirotska publika predstavu je pratila sabrano i pažljivo, gotovo u tišini koja je u pojedinim trenucima bila glasnija od svake reakcije. U tim trenucima, između scene i gledališta, uspostavljen je snažan emotivni most — onaj koji potvrđuje da je teatar živ samo onda kada zaboli.
Ovo gostovanje ujedno je i prvo izvođenje predstave van Niša, gde je već naišla na snažan odjek. Novo igranje zakazano je za 9. maj u Narodnom pozorištu u Nišu.
Jer „Pomorandžina kora“ nije samo predstava o ženi.
To je predstava o svima nama — o slojevima koje nosimo, o maskama koje ne skidamo i o istini koju, i kada je prepoznamo, retko imamo hrabrosti da izgovorimo.
foto: Davorin Dinić
