Sećanje na majku Mome Kapora, heroinu bez spomenika
Tokom bombardovanja Sarajeva u aprilu 1941. godine, među ruševinama jedne kuće stradaće četrdesetoro ljudi. Među njima – majka četvorogodišnjeg Mome Kapora. U trenutku kada bombe padaju, Bojana Kapor zaklanja svojim telom sina. I tako ga spasava sigurne smrti.
Jedina fotografija koju su ikada zajedno snimili ostaje sačuvana. Crno-bela, nežna, tiha. Tragična. Kao večni svedok majčinske ljubavi i početka jednog drugog života. Jer za Mominog oca, tog dana sin mu se ponovo rodio. A za samog Momu – taj dan postaće osnova svega što će ikada napisati i naslikati.
Iz tog bola, kako je sam govorio, potekla je njegova umetnost. Iz tog zagrljaja – bez koga ne bi bilo ni sećanja, ni reči, ni slika koje danas čine deo našeg kulturnog identiteta.
Priča o Bojani Kapor, ženi čije ime nije u istorijskim čitankama, ali jeste u svakom tragu Mome Kapora, zaslužuje da se pamti. Ne kao tragedija, već kao tiha pobeda ljubavi nad smrću.
foto: Ljubomir Radanov, Wikipedia
