Između scene i institucije: Miodrag Miša Jovanović o umetničkoj ulozi u savremenoj operi

Umetnička biografija Miodraga Miše Jovanovića, prvaka Opere Narodnog pozorišta u Beogradu, svedoči o decenijama posvećenosti operskoj umetnosti, ali i o promišljenom odnosu prema instituciji, repertoaru i odgovornosti umetnika. Njegov glas i scensko iskustvo oblikovani su u susretu sa najzahtevnijim baritonskim ulogama, dok njegovi stavovi o operi danas proističu iz dugogodišnjeg rada – i na sceni i u okviru umetničkih tela nacionalnog teatra.

Govoreći o ključnim tačkama svog umetničkog sazrevanja, Jovanović ističe da je profesionalni put započeo izuzetno zahtevnom ulogom, i to u međunarodnom kontekstu:

„Svoju internacionalnu karijeru započeo sam, možda, najzahtevnijom i umetnički najzrelijom ulogom baritonskog faha. Već davne jeseni 1992. pevao sam naslovnu ulogu u Verdijevom ‘Rigolettu’ na jednoj turneji ‘mlade’ Venecijanske opere ‘La Fenice’ u Sjedinjenim Američkim Državama.“

U tom trenutku, iza sebe je imao tek nekoliko uloga, ali je taj iskorak označio početak intenzivnog umetničkog razvoja. Ipak, kao jednu od presudnih tačaka svog sazrevanja ne izdvaja scenu Narodnog pozorišta, već jedno kasnije iskustvo:

„Možda sam ključnu ulogu svog ‘umetničkog sazrevanja’ ostvario ne na sceni Opere Narodnog pozorišta, već na sceni Teatra i Opere ‘Madlenianum’ 2007. godine. Tada sam u Ofenbahovoj operi ‘Hofmanove priče’ tumačio uloge četiri đavola“, za koje je kasnije nagrađen bijenalnom nagradom ovog teatra za izuzetno umetničko ostvarenje.

Njegov repertoar obuhvata neka od najzahtevnijih dela svetske operske literature. Uloge Nabuka, Holanđanina Lutalice i Jaga predstavljale su važne etape u njegovom umetničkom razvoju, dok domaći repertoar zauzima posebno mesto:

„Što se tiče domaćeg repertoara, to je svakako uloga Mitketa u Konjovićevoj ‘Koštani’, čiji je libreto rađen uglavnom kao doslovni citat čuvenog Stankovićevog dela.“

Poznat po snažnoj dramskoj težini svojih baritonskih likova, Jovanović jasno definiše odnos između vokalne tehnike i glumačke interpretacije:

„Moj maestro u Italiji, bas Enriko Fisore, imao je običaj da kaže da se ‘prvo glumi glasom’!“

Za dobru interpretaciju, prema njegovim rečima, neophodna je pre svega vokalna spremnost i umeće, dok se scenska gluma i govor tela nadovezuju kao dopunski elementi.

„Ta dva elementa se dopunjuju, mada ipak dajem malu prednost vokalnom umeću, jer je opera pre svega scensko-muzička delatnost.“

Opera je za Jovanovića bila ne samo umetnički, već i institucionalni prostor delovanja. Kao član i potpredsednik Umetničkog saveta Narodnog pozorišta, ali i autor tekstova o stanju domaće opere, aktivno je učestvovao u promišljanju njenog razvoja. Njegova razmišljanja bila su predstavljena i u serijalu „Zlatni vek – 100 godina opere“ u produkciji Kulturno-umetničkog programa RTS-a, u kojem je učestvovao i kao narator.

„Beogradska opera nikada nije oskudevala u dobrim, posvećenim muzičarima i lepim i moćnim glasovima, nažalost, ne uvek pravilno vođenim i negovanim.“

Istovremeno, podseća na nesrazmerno veliki doprinos koji je Srbija dala evropskoj i svetskoj muzičkoj baštini, ali i na potrebu za savremenim institucionalnim rešenjima:

„Ono što Beogradskoj operi danas fali jesu nova sistemska rešenja, dugoročno osmišljen plan i program, dobra organizacija i radna disciplina, marketinška podrška, kao i određena kadrovska rešenja koja će postaviti kvalifikovane i odgovorne ljude, ljude sa vizijom, na mesta odlučivanja i rukovođenja.“

Na pitanje o neostvarenim ulogama, odgovara smireno i sa umetničkom merom:

„Da, postoje. Ne jedna, već više uloga. Mislim da je to slučaj sa svakim umetnikom koji je proveo više decenija na sceni i onda, po sili zakona, otišao u penziju. Ali ne treba biti neskroman, jer 42 uloge prvog baritonskog faha ostvarene u toku jedne karijere ipak nisu malo.“

Posebno mesto u njegovom sećanju zauzimaju nastupi van velikih kulturnih centara. Susret sa pirotskom publikom ostavio je snažan utisak i doveo do važnog ličnog uvida:

„Moj najupečatljiviji utisak je uvid da tzv. ‘provincija’ ne postoji. Svuda u Srbiji, pa i u najmanjem mestu, ima ljudi koji su ljubitelji muzike, pa i operske umetnosti. Ti ljudi umeju da cene napor umetnika da dođe do njihove, uslovno rečeno, ‘male’ sredine i često su zahvalniji od publike u takozvanim metropolama.“

Iako se formalno penzionisao, Jovanović i dalje aktivno nastupa širom zemlje i inostranstva. Njegova motivacija ostaje nepromenjena:

„Pokreće me želja da i dalje radim posao koji najviše volim na svetu, da ga radim na sopstveno zadovoljstvo i, nadam se, zadovoljstvo publike, sve dok mi to zdravlje i godine dozvoljavaju.“

U vremenu u kojem se kulturne institucije suočavaju sa brojnim izazovima, glas Miodraga Miše Jovanovića ostaje glas iskustva, mere i odgovornosti – umetnika koji razume da opera nije samo scena, već i sistem koji zahteva znanje, kontinuitet i jasnu viziju.