Na ovom svetu kamen je najtvrđi, od kamena tvrđi je samo čovek
Monodrama „Lina, od kamena tvrđa“ druge večeri Rivijere malih formi donela je pred publiku potresnu ispovest o ženi čija je sudbina prerasla ličnu priču i postala svedočanstvo o snazi generacija žena na Balkanu.
Priča o ženi koja je u ratovima gubila najbliže, ostajala da sačuva ognjište i iznova gradila život posle tragedija, obeležila je drugo veče Rivijere malih formi. Glumica Vesna Stanković izvela je monodramu „Lina, od kamena tvrđa“, a snažan emotivni odgovor publike potvrđen je dugim, gromoglasnim aplauzom kojim je ispraćen završetak predstave.
U središtu komada je Živana, žena koju su zvali Lina, čiji život obuhvata i lične tragedije i istorijska stradanja kroz koja je prolazio Balkan. Njena sudbina nije prikazana samo kao priča o jednom životu, već kao iskustvo čitavih generacija žena koje su, dok su muškarci odlazili u ratove, ostajale da brinu o porodici, čuvaju dom i, uprkos gubicima, pronalaze snagu da nastave dalje.
„Ova priča nije priča samo jedne žene, ona je simbol svih naših baka, prabaka – simbol žene na Balkanu koja je sina slala u rat, ostajala da čuva ognjište, da sahranjuje, da opet diže sve iz pepela, da preživljava, da se bori za svoju decu“, rekla je Vesna Stanković nakon izvođenja predstave.
Tekst je nastao na osnovu istinite priče koju je Jovan T. Petrović zabeležio kroz ispovest svoje bake. Širi književni predložak obuhvata znatno duži vremenski period i istorijske okolnosti, uključujući opširnije Prvi i Drugi svetski rat. U scenskoj adaptaciji izdvojena je Linina životna putanja, kako bi se njena sudbina oblikovala u celinu koja može da se ispriča kroz formu monodrame.
Za Vesnu Stanković, ova uloga ima i ličnu dimenziju. Glumica je otkrila da je Linin grob u blizini groba njene bake, sahranjene na Karauli u Petrovcu, što ovu priču dodatno približava njenom sopstvenom iskustvu i porodičnom sećanju.
„Ne glumim da plačem, plačem“
Monodrama „Lina, od kamena tvrđa“ već dve decenije zauzima važno mesto u glumačkom radu Vesne Stanković. Dugogodišnje igranje, međutim, ne podrazumeva emotivnu distancu od lika. Naprotiv, glumica ističe da je za ovakvu vrstu pozorišnog izraza presudna potpuna iskrenost prema publici i spremnost da se na sceni ogoli unutrašnji svet lika.
„Kada igrate ovakve komade, na sceni bilo šta treba da budete iskreni sa publikom, otvoreni, da prospete svoje srce, dušu, rastvorite unutrašnje organe i date publici“, objasnila je Stanković.
U njenom tumačenju granica između glumice i junakinje gubi se u trenutku kada obuče kostim. Tada, kako kaže, više nije Vesna Stanković, već Živana – Lina. Suze koje prate izvođenje nisu tek glumačko sredstvo, već izraz emocionalnog poistovećivanja sa ženom čiju sudbinu iz večeri u veče iznosi pred publiku.
„Večeras sam zaista zalila suzama ovu vašu pozorišnu scenu. Ne glumim da plačem, plačem“, rekla je glumica.
Naslov monodrame upućuje na osnovnu ideju predstave: čovekova snaga ne ogleda se u odsustvu bola, već u sposobnosti da se život nastavi i onda kada se čini da su gubici nepovratno promenili sve. Lina je žena koja ostaje uz ognjište i preuzima teret opstanka porodice, dok se njena snaga ne iskazuje velikim rečima, već svakodnevnom borbom da sačuva ono što je preostalo.
Od Line do Milunke Savić – različita lica ženske hrabrosti
Lina je jedna od snažnih ženskih ličnosti kojima se Vesna Stanković posvetila tokom svoje karijere. Pored ove monodrame, koju igra 20 godina, glumica već 12 i po godina tumači i Milunku Savić, ženu koja je, za razliku od Line, uzela pušku i otišla u rat.
„Lina je ostala na ognjištu da sebe upregne u plug, jer su sve konje i ostalo odveli u rat, da odbrani ognjište, a Milunka Savić je uzela pušku i otišla u rat“, rekla je Stanković, ukazujući na dva različita, ali podjednako snažna odgovora žene na ratne okolnosti.
Uz ove dve istorijski i emotivno snažne priče, glumica izvodi i komediju „Muž je kao čokolada“, u kojoj polazi od sopstvenog iskustva i kroz humor oblikuje priču o potrazi za mužem. Različiti žanrovi i karakteri svedoče o širini njenog glumačkog izraza, ali i o tome da pozorište, bez obzira na formu, počiva na prepoznavanju ljudskog iskustva.
Pozorište kao kulturno jezgro grada
Govoreći o značaju Rivijere malih formi i sličnih pozorišnih manifestacija, Vesna Stanković ukazala je na njihovu ulogu u stvaranju i očuvanju kulturnih navika. Prema njenim rečima, pozorište nije samo prostor u kojem se izvode predstave, već i mesto okupljanja, susreta i kulturnog sazrevanja publike.
„To je jako, strašno važno za svako mesto. Vi zaista ne znate kakvo bogatstvo imate. Postoje i veći gradovi koji nemaju svoje pozorište i to je velika tuga. A vi imate jedno kulturno jezgro oko koga se okupljaju ljudi i stasavaju nove generacije i tako postaju kulturni konzumenti“, istakla je glumica.
Takvo kulturno jezgro, kako je objasnila, ne oblikuje samo pozorišnu publiku. Ono podstiče interesovanje za književnost, koncerte, promocije knjiga i izložbe, stvarajući širi prostor za susret sa umetnošću. Festivali i pozorišne revije u tom procesu imaju posebnu ulogu jer publici omogućavaju da u kratkom periodu pogleda više predstava i da se za njih unapred zainteresuje.
Stanković je atmosferu ovakvih manifestacija uporedila sa nekadašnjim filmskim maratonima, kada su se gledaoci okupljali oko unapred odabranog programa i iz večeri u veče pratili projekcije. I pozorišna revija, prema njenim rečima, stvara osećaj zajedničkog iščekivanja i okupljanja oko umetnosti.
Drugo veče Rivijere malih formi tako je obeležila priča o ženi čija se snaga nije ogledala u tome što je bila pošteđena stradanja, već u tome što ga je preživela. Kroz lik Line, Vesna Stanković na scenu donosi iskustvo žena čija su imena često ostajala u porodičnom pamćenju, dok je njihov doprinos opstanku porodica i zajednica prolazio bez velikih istorijskih priznanja. Snažan aplauz na kraju predstave potvrdio je da takve priče, iako ukorenjene u prošlosti, i dalje pronalaze put do savremene publike.
foto: Privatna arhiva, Vesna Stanković
